Zašto se devojčice i dečaci toliko razlikuju u ponašanju

Roditelji se često pitaju zašto se njihova deca ponašaju onako kako se ponašaju. Neke roditelje koji su blagosloveni „uparenim setom“ - dečakom i devojčicom, posebno zanima zašto se sinovi i ćerke ponašaju drugačije. Definisanje jasnih razlika između muške i ženske dece je složen zadatak jer je svako dete individua. Bez obzira na ličnost i individualnost, nedavne studije su pokazale da zaista postoje razlike u načinu na koji su mozgovi dečaka i devojčica povezani. To bi moglo da objasni razlike u ponašanju koje edukatori i roditelji često primećuju. Da li je to sve o ovoj temi? Nekoliko drugačije povezanih sinapsi i nivoa hormona? Ovaj tekst otkriva skrivene aspekte ponašanja dece i pruža uvid u svet detinjstva. Ovo je posebno korisno za roditelje i edukatore koji rade sa decom različitog pola.

Nova saznanja o rodnim razlikama

Ne tako davno - baš u vreme kada je Boy George zastupao androginiju, mnogi psiholozi su verovali da bi promena načina na koji vaspitavamo decu (tj. eliminisanje ustaljenih stereotipa) dovela do ujednačenijeg ponašanja između dva pola. Nisu samo verovali u to, zalagali su se za to.

Međutim, kroz stalna istraživanja, naučna zajednica je bar delimično opovrgla ovu teoriju. Izveštaj objavljen u časopisu Journal of Personality and Social Psychology pokazao je da se ponašanje i crte ličnosti generalno razlikuju po polnim linijama (kod ispitanika univerzitetskog i odraslog uzrasta) u mnoštvu različitih kultura.

Prema toj studiji, žene su sebe više vrednovale na skalama „ljubaznosti“ i „otvorenosti prema osećanjima“, dok su muškarci sebe ocenjivali više u osobinama poput asertivnosti. Interesantno je - a suprotno gore pomenutoj teoriji socijalnog konstrukta - da su ove i druge rodne razlike najizraženije prijavljene u američkoj i evropskoj kulturi, u kojima su tradicionalne rodne uloge najmanje izražene.

Kod mlađe populacije, nauka ukazuje na još jasnije definisane razlike.

U svom izveštaju, Gender Differences in Personality: a Meta-Analysis, Alan Fajngold navodi neke od ovih razlika: devojčice postavljaju veće zahteve prema sebi, na primer, i strože su prema sebi i svom radu.

One takođe postižu bolje ocene u svim školskim predmetima, u svim uzrasnim grupama. Uprkos tome, devojčice su generalno manje samopouzdane u pogledu svojih sposobnosti, dok dečaci obično imaju veće samopoštovanje.

Učenice imaju tendenciju da generalizuju neuspeh, povezujući loš rezultat sa svojim opštim akademskim sposobnostima, bez obzira na to koliko su akademski uspešne.

Svi ovi nalazi su rezultat jedne studije, i važno je naglasiti da predstavljaju samo obrasce - naravno, to ne znači da će svaka osoba odgovarati tim stereotipima.

Gde se uklapa debata priroda protiv vaspitanja

Debata se nastavlja o tome koliko je naš psihološki sklop oblikovan okolinom, a koliko je deo naše prirode. Video ispod sjajno razlaže mnoge razlike između muškaraca i žena kada je u pitanju obrazovanje.

Posebno dramatičan primer kako faktori okoline utiču na sposobnost deteta da napreduje u ranom detinjstvu jeste tužna sudbina rumunske siročadi.

Priča je dospela u globalnu svest u oktobru 1990. godine, nakon što je jedna američka televizijska emisija objavila rezultate svoje istrage. Deca, lišena čak i osnovnog ljudskog kontakta i ostavljena da leže, patila su od ozbiljnih kašnjenja u kognitivnom razvoju. Neka nisu čak ni mogla sama da se hrane.

Sirotišta nisu pravila nikakvu razliku između polova. Svoj deci, dečacima i devojčicama, rutinski su brijane glave. Obično su ostavljani neobučeni, a prilikom kupanja često su kupani po troje ili četvoro istovremeno. Pošto je deca rutinski zlostavljana, kako su odrastala, i sama su postajala zlostavljači - bez obzira da li su bili dečaci ili devojčice.

Slučaj rumunske siročadi ostaje danas najekstremniji primer vaspitanja - ili, u ovom slučaju, njegovog nedostatka, i njegovih efekata na razvoj deteta.

Razlika između te siročadi i dece u savremenom društvu jeste u tome što su današnja deca, iako možda pasivno, od rođenja izložena bar nekoj vrsti rodne afirmacije.

Devojčice nose haljine, a dečaci pantalone. Igračke za devojčice obično su upakovane u roze boje sa šljokicama; igračke za dečake obično imaju maskulinije teme. Devojčice nose dugu kosu, a dečaci... obično ne. Ove razlike se mogu primetiti svuda - na televiziji, u uličnim reklamama i u načinu na koji se ljudi ponašaju/reaguju/tretiraju bilo koje dete određenog pola.

Kao što smo ranije pomenuli, prethodne studije su dokazale da takva pasivna pojačavanja rodnih uloga imaju malo veze sa tim kako su mozgovi muškaraca i žena povezani - deo jednačine koji se tiče prirode. Međutim, imaju veliki uticaj na to kako naša deca dolaze do uverenja o tome kako treba da funkcionišu u društvu.

Potreba za različitim pristupima

Roditelji i edukatori sve više shvataju da nešto mora da se promeni. Nastavnici, naročito, uviđaju da bi mogli da imaju koristi od prilagođavanja svojih nastavnih strategija kako bi poboljšali ocene dece. Devojčicama bi mogla da koristi veća podrška i prihvatanje, kako bi usvojile da neuspeh u jednom pokušaju ne odražava njihove opšte sposobnosti.

Dečacima, s druge strane, moglo bi da koristi manje popustljivosti - taj stav „dečaci su dečaci“. Štaviše, pomoć da promene stav od „siguran uspeh“ ka „treba više da se trudim“ je od suštinskog značaja. U suštini, neki dečaci moraju da nauče da sve njihovo samopouzdanje neće vredeti mnogo ako, na duge staze, njihove ocene ne odražavaju sposobnosti za koje tvrde da ih poseduju.

Koliko je verovatno da su ćerke pozvane u tatinu radionicu, kao što to često bivaju sinovi? Zar ne bi bilo logično da, ako bi mlade devojčice imale takvo izlaganje, i one postanu sklonije mehanici?

Za dečake se kaže da su skloniji riskantnom ponašanju i manje skloni da se plaše glasnih zvukova ili podsticaja. Koliko je to posledica toga što se dečaci ohrabruju da preuzimaju rizike još dok su mali, dok se devojčice generalno obeshrabruju u tome, nije poznato.

Zanimljivo je, kao da sve ovo već nije dovoljno zanimljivo, naučnici su primetili da u adolescenciji veze između emocionalnih i jezičkih centara mozga kod devojčica rezultiraju razvijenijim jezičkim, logičkim i refleksivnim sposobnostima.

Ovaj proces se kod dečaka odvija kasnije, što bi moglo biti jedan od razloga njihove veće fizičke aktivnosti. Stvari poput zaljubljivanja su veoma različite za dečake i devojčice u mladom uzrastu, i oni će često reagovati sa različitim nivoom emocionalne zrelosti.

Mogu li rodne razlike u potpunosti objasniti ponašanje?

Razlika u fizičkoj aktivnosti pomenuta gore može se ispoljiti na više načina od akademskog - tj. dečaci mogu biti manje glasni u izražavanju svojih briga, frustracija ili sreće, ali se češće upuštaju u fizičke sukobe. Takođe imaju tendenciju da brže rešavaju konflikte. Knjige za samopomoć namenjene tinejdžerima mogu biti izuzetno korisne, ali su neke mnogo prikladnije za dečake, a druge više odgovaraju devojčicama.

Devojčicama, koje već imaju prednost u komunikaciji i sposobnosti da jasnije definišu svoje misli i osećanja, može biti potrebno više vremena da razmisle o stvarima pre nego što pokrenu problem ili ga puste. Takođe im je verovatnije potrebno da svoje misli izgovore naglas - možda prijatelju ili školskom psihologu - pre nego što preduzmu korake ka rešavanju sukoba.

Video iznad pokazuje koliko je ovo oblast istraživanja kontroverzna i šta su neka istraživanja otkrila o muškim i ženskim mozgovima.

Kratak osvrt na matrijarhalna društva

Uprkos tome što je Finska nedavno bila u vestima zbog toga što njom upravljaju žene mlađe od 30 godina, velika većina zemalja na planeti je patrijarhalna - vođena i/ili pod uticajem muškaraca. Ipak, unutar tih zemalja postoje društva kojima rukovode žene.

Ova matrijarhalna društva imaju znatno drugačije profile ličnosti za muškarce i žene.

Od malih nogu, devojčice se podstiču da budu asertivne i pustolovne. Usađuje im se osećaj odgovornosti prema svojim vrednostima i običajima, i sklonije su da razrešavaju sukobe razgovorom nego da dozvole da agresivnost preuzme kontrolu.

Muškarci u takvim društvima ne igraju nužno manje značajnu ulogu; njihove funkcije se smatraju neophodnim za opstanak društva i, iako njihov doprinos možda nema istu težinu u vladi ili pravnim pitanjima, i dalje postoji.

U matrijarhatima, devojčice se od malih nogu obučavaju da preuzmu vodeće uloge. Takođe se upoznaju sa legendama i predanjima; odgovorne su za nastavak tradicije i uspostavljanje novih.

I ovde ponovo vidimo kako razlike u vaspitanju i ranim uslovima odrastanja mogu uticati na oblikovanje budućih postupaka i sposobnosti - zapravo, celokupne slike o sebi.

Da li je pol ključan u obrazovanju?

Pol nam može pomoći da donekle razumemo kako funkcioniše mozak mladih ljudi, ali je svaka osoba drugačija, a stereotipi retko kada su od koristi u obrazovanju.

Edukatori bi trebalo manje da se fokusiraju na pol, a više na pojedinačno dete - tj.: dobro vaspitani dečaci ne bi trebalo da budu nagrađeni ako devojčice sa sličnim ponašanjem neće biti takođe. Štaviše, postoji mnogo drugih važnih faktora koje edukatori treba da uzmu u obzir prilikom rada sa grupom dece. To uključuje stilove i preferencije učenja, različite kućne uslove, posebne obrazovne potrebe itd.

Istraživanja rodne psihologije, fiziologije i akademskog uspeha svakako su dala neke zanimljive rezultate. Oni nisu uvek konačni i postoji mnogo uopštavanja.