Prema svim pokazateljima, Weimarska republika, kako se Nemačka nazivala od 1918. do dolaska nacističkog režima na vlast, nije bila zemlja mirnog života u kojoj su se lako sticala velika bogatstva.
Nakon prestanka borbi u Prvi svetski rat u novembru 1918. godine, nemački narod se pobunio i zbacio monarhiju u korist parlamentarne republike.
Kada je republika uspostavljena, život za nemačke (odnosno vajmarske) građane nije postao lakši: nedostatak posla, hrane i robe, uz hiperinflaciju, doveo je do ozbiljnih društvenih nemira.
Pored toga, zemlja nije imala jasan politički pravac ni snažno vođstvo.
Nezadovoljstvo uslovima Versajski ugovor dodatno je podstaklo ogorčenje zbog vojnog poraza 1918. godine. To je dovelo do jačanja desničarskog raspoloženja, savršene pozornice za energičnu, ambicioznu i tada relativno nepoznatu političku ličnost - Adolf Hitler.
Pozornica je, dakle, bila spremna ali joj je trebalo svetlo.
Velika depresija donela je snažno osvetljenje na očajnu situaciju ljudi pogođenih siromaštvom, hladnoćom i glađu, na prividni prosperitet stranaca na račun „pravih“ Nemaca, kao i na opšti nedostatak političkog pravca i industrijskog razvoja u zemlji.
Sada podižemo zavesu kako bismo otkrili uspon Treći rajh, kako je od sistema koji je trebalo da služi narodu postao režim koji služi ideologiji, kao i njegove strahote i konačni pad.
Vremenska linija Hitlerovog uspona na vlast:
Septembar 1919:
Adolf Hitler postaje član Socijalističke partije.
Jul 1921
Hitler se proglašava Firerom nakon što je preuzeo lidersku poziciju u partiji.
1929-1930
Velika depresija uzima danak; podrška nacističkoj partiji naglo raste.
Januar 1933
Hitler je imenovan za kancelara Nemačke.
Mart 1933
Zakon o ovlašćenjima omogućava Hitleru da donosi zakone nezavisno od parlamenta.
Avgust 1934
Hitler se proglašava i predsednikom i kancelarom nakon smrti nemačkog predsednika.
Novembar 1938
Kristalna noć - pljačka i paljenje jevrejskih radnji. Preuzimanje vlasti je završeno.
Rađanje Trećeg rajha
Adolf Hitler je shvatio da su uslovi zreli za preuzimanje vlasti, ali je ispravno procenio da to treba izvesti „u rukavici od somota“, a ne „gvozdenom pesnicom“.
Ova strategija se znatno razlikovala od njegovog neuspelog pokušaja preuzimanja vlasti 1924. godine, koji je doveo do njegovog zatvaranja. Više o tome nešto kasnije…
Iako se ovom autoritarnom vođi ne može pripisati govor u blagim i umirujućim tonovima, bio je majstor smirivanja javnosti kroz sprovođenje hitno potrebnih društvenih i ekonomskih programa, što je donelo period produktivnosti i relativnog društvenog mira u zemlji.
U potezu koji je američki predsednik Franklin D. Roosevelt kasnije delimično primenio kroz svoj „Novi dogovor“, nemačka ekonomska stabilizacija sprovedena je u tri faze:
- Javni radovi: ljudi su zapošljavani na obnovi zemlje - bolnice, škole i putevi
- Ponovno naoružavanje: najznačajniji ekonomski pokretač tog vremena
- Nacionalna radna služba: šestomesečna indoktrinacija u Hitlerovu ideologiju, nakon koje je sledio obavezni vojni rok za sve mlade muškarce
Ova tri programa Hitleru su omogućila da vešto odgovori na sve uzroke građanskog nezadovoljstva, uključujući nacionalni ponos i ogorčenost zbog uslova Versajski ugovor, za razliku od Napoleona, koji je imao slične grandiozne vizije, ali je poražen u bici kod Vaterloa.
Njegov cilj bio je da od Nemačke stvori autarkiju - državu potpuno samodovoljnu, bez potrebe za trgovinom sa drugim zemljama.
Iako u tome nije u potpunosti uspeo, bio je izuzetno uspešan u drugim aspektima. Ipak, nije mu se u potpunosti verovalo.
Kao imenovani vođa Nemačke radničke partije, 1923. godine pokušao je državni udar u južnom gradu Minhenu. Ovaj događaj, poznat kao „Pivnički puč“, uključivao je oko 2.000 nacista koji su se sukobili sa policijskim kordonom oko gradske skupštine.
U sukobu je poginulo 16 nacista, a Hitler je ranjen. Pobjegao je na selo kako bi izbegao hapšenje, ali je uhvaćen dva dana kasnije i optužen za izdaju.
Zbog toga je, uprkos njegovim vatrenim govorima i strastvenoj retorici, predsednik Paul von Hindenburg nevoljno imenovao Hitlera za kancelara Nemačke. Smatralo se da je potrebno „držati ga na oku“ kako ne bi ponovo pokušao izdaju.
Ta opreznost se pokazala uzaludnom, jer je ubrzo nakon toga kabinet usvojio Zakon o ovlašćenjima, koji je Hitleru dao moć da donosi zakone bez učešća parlamenta – Rajhstag.
Između te izmene Vajmarskog ustava i uredbe o požaru u Rajhstagu, kojom su ovlašćenja preneta na vladu Rajha, Hitler je stekao potpunu i autonomnu kontrolu nad državom.
Do 1933. godine Nemačka je postala diktatura.
Procena uticaja nacističke Nemačke
Procena ozbiljnosti uticaja Nacistička Nemačka je ozbiljan i osetljiv zadatak. Iako su neki članovi nacističke partije uživali privilegije i određena prava, važno je imati na umu da je to bilo izgrađeno na patnji bezbroj drugih ljudi. Za one koji nisu prihvatali nacističku ideologiju ili su joj se suprotstavljali, nacistička Nemačka je predstavljala period straha i teškog ugnjetavanja.
Važno je naglasiti da je uspon Adolf Hitler na vlast bio rezultat političke veštine i manipulacije, a ne isključivo iskrene i široke narodne podrške. Umesto da se oslanja na klasične izborne kampanje za osvajanje većine, koristio je neobične metode kako bi se pozicionirao kao dominantna figura u Rajhstagu. Njegova strategija pridobijanja masa bila je izuzetno efikasna.
Koristio je retoriku koja je odgovarala radničkoj klasi, emocijama majki i patriotskim osećanjima građana, na način koji ih je u velikoj meri naveo na poslušnost njegovim naređenjima.
Deca su bila obavezna da učestvuju u kampovima u prirodi, gde su učila vojne i veštine preživljavanja. Podsticana su da se zakunu na vernost državi i da nose uniforme koje su simbolizovale pripadnost. Iznenađujuće, mali broj roditelja se tome protivio, čak i kada je postalo jasno da su ove mere početak opsežnog procesa indoktrinacije.
Poljoprivrednici, koji su bili ključni za snabdevanje hranom, konačno su dobili priznanje i podršku koju su dugo priželjkivali. Hitler je obezbedio da budu dobro plaćeni i da uživaju visok društveni status, što je dovelo do njihovog ekonomskog jačanja i veće lojalnosti režimu. Radnici u industriji naoružanja takođe su dobijali pohvale i nagrade za svoj doprinos.
Međutim, za one koji nisu bili poljoprivrednici, radnici u vojnoj industriji, vojnici ili deca, i koji nisu bili članovi nacističke partije, život je bio znatno teži.
Čak i kada je postalo očigledno da se društvo okreće ka teroru, na primer tokom Kristalne noći, kada su nacisti podsticali čak i decu da učestvuju u uništavanju, malo ljudi je reagovalo ili se suprotstavilo.
Delom je to bilo zbog straha; nacistička propaganda bila je izuzetno uspešna u širenju osećaja opasnosti. Drugi razlog je bio jednostavna želja ljudi da žive što mirnije. Znali su da se dešavaju strašne stvari, propagandni aparat Joseph Goebbels čak je objavljivao informacije o koncentracionim logorima kako bi zastrašio stanovništvo, nagoveštavajući da i oni mogu biti poslati tamo.
Zbog toga su mnogi izabrali „povlačenje“ iz politike i fokus na sopstveni opstanak.
Život u nacističkoj Nemačkoj
Uprkos nejasnoj nelagodnosti, ljudi su u početku bili relativno zadovoljni. Nakon godina nesigurnosti, siromaštva i krize, konačno su imali ekonomsku sigurnost: gotovo svaki muškarac je imao posao i dovoljno hrane, iako ne u izobilju.
Naravno, građani su morali da zamene deo građanskih sloboda za tu sigurnost, ali se to mnogima činilo kao mala cena za mogućnost da imaju osnovnu egzistenciju.
Poljoprivrednici su najviše profitirali od nacističkih politika. Ova grupa je snažno podržavala nacističku ideologiju, a njihova lojalnost je nagrađena većim prihodima i privilegijama.
Oni koji su učestvovali u programima naoružanja mogli su da dobiju posebne pogodnosti kao što su karte za pozorište, jeftini odmori i dodatno obrazovanje.
Međutim, radnici u industrijama koje nisu bile povezane sa naoružanjem prošli su znatno lošije: plate su im se smanjivale, a radno vreme se produžavalo.
U tom sektoru je bilo i više industrijskih nesreća, a svako ko bi se žalio na uslove rada mogao je biti otpušten i uklonjen sa evidencije zaposlenih što je značilo gubitak mogućnosti za posao i potencijalno suočavanje sa životom u koncentracionom logoru.
Zapošljavanje žena bilo je posebno predmet nacističke propagande, ne zbog njihovog rada u industriji, već zato što je režim smatrao da je njihova „uloga“ pre svega drugačija i vezana za podršku državi na druge načine.
Žene u nacističkoj Nemačkoj
U Nacističkoj Nemačkoj žene su bile usmeravane na ulogu majki i domaćica kroz ideologiju „Kinder, Küche, Kirche“ (deca, kuhinja, crkva). Podsticane su da napuste posao i rađaju što više „arijevske“ dece, dok je država nagrađivala majčinstvo posebnim priznanjima.
Ženski izgled i ponašanje bili su strogo kontrolisani od njih se očekivala skromnost, bez šminke i „preterane“ elegancije. Intelektualni razvoj nije bio prioritet, osim u okviru odgoja dece u skladu s nacističkom ideologijom.
Ipak, kada je nedostajalo radne snage, žene su ponovo angažovane u fabrikama i bolnicama, ali uz ograničene uloge. Paralelno, deca su kroz školu i organizacije poput Hitlerjugend bila od najranijeg uzrasta uključena u ideološko obrazovanje.
Odrastanje i kontrola dece
„Arijevska“ deca su smatrana važnim resursom i imala su osnovnu brigu i organizovane aktivnosti, ali su istovremeno bila izložena stalnoj indoktrinaciji. Nasuprot njima, deca drugih grupa živela su u siromaštvu i segregaciji.
Posebno su bili pogođeni deca sa invaliditetom, koja su postala žrtve eugenike i programa Akcija T4. Do 1936. članstvo u Hitlerjugendu postalo je obavezno, a školstvo je prilagođeno nacističkoj ideologiji, rasne teorije, militarizam i politička propaganda postali su deo nastave.
Sve to je stvaralo generacije mladih ljudi koji su odrastali u sistemu potpunog ideološkog nadzora.
Društvo, propaganda i otpor
Režim je jačao kontrolu nad društvom kroz strah, propagandu i represiju. Kristalna noć pokazala je razmere nasilja, dok je strah od logora sprečavao otvoreni otpor.
Adolf Hitler je koristio nezadovoljstvo posle Versajski ugovor da pridobije mase, nudeći im stabilnost i ponos, dok je političke protivnike uklanjao ili zastrašivao.
Ipak, postojali su i oblici otpora. Verski i vojni protivnici poput Dietrich Bonhoeffer i Wilhelm Canaris delovali su iznutra, dok su pojedinci pomagali progonjenima u tajnosti.
Većina stanovništva nije aktivno učestvovala u otporu zbog straha i represije, ali su male, skrivene akcije pomaganja ipak postojale i imale značaj.
Život u nacističkoj Nemačkoj bio je kombinacija prividne stabilnosti i duboke represije. Dok su neki slojevi društva imali koristi, većina je živela pod kontrolom, strahom i ideološkim pritiskom. Otpor je postojao, ali je bio ograničen i opasan, često skriven od očiju javnosti.
Sažmi uz pomoć AI
Da li ti se dopao članak? Zapiši to!
Loading...
